wonderfulfailure

Sigurnosti nema. Ali puno toga drugog ima.

Predsednikove bradavice, čarape i dlake


Pre neko veče, Noć muzeja. Radila sam konjski tog dana i krenem uveče malo u grad, sa Ljiljom, da gledam neke druge prizore. Heterogeno društvance se okupilo u bašti poznatog novosadskog kafea, prijatna je noć i ja iskamčim od Rajka dve ulaznice za tu čuvenu manifestaciju - on ih je, naravno kupio - da odemo Ljilja i ja da pogledamo izložbu o modnom stilu Tita i Jovanke  pod nazivom: Zlatni album - modne slike predsedničkog para Jugoslavije 1952 - 1968. Bila sam posebno zainteresovana, jer ovih dana, kad se umorna u sitan sat vratim kući, pred spavanje gledam na jutjubu po jednu od epizoda serijala pod nazivom Poslednji svjedoci vremena, koji je snimio Lordan Zafranović. Radi se o jednočasovnim epizodama, u kojima svedoče ljudi koji su poznavali Tita dugo vremena, ili su bili u njegovoj blizini. Veoma zanimljiva serija, a posebno mi je zanimljiva Herta Haas, Titova prva žena. Iako veoma stara, veoma je bistra i britka, snažnog karaktera.   Zanimljivo je i to da da su među poslednjim svedocima u stvari, brojnije svedokinje, odnosno žene, koje su nadživele muškarce, pa mi je posebno interesantno viđenje ovog dela istorije iz ženskog ugla. Priča, na primer, Herta Haas, kako joj Tito naloži da smesta dođe Orient Ekspresom u Istambul, pa ona onda kupuje fini kaput i cipele, tašnu i šešir, kako bi se, da ne bude sumnjiva,  uklopila u luksuzni ambijent ovog čuvenog voza. Već sledećeg dana po dolasku Tito je upućuje avionom nazad, a ona krijumčari važan dokument Partije, jedan papir, spakovan u prezervativ, pa u tubu iz koje je izvađena zubna pasta...

I odemo mi na izložbu, kad ono neki jad i beda. Par Titovih kravata, par cipelica ( imao je malenu nogu), par odela i haljina, vitrina puna kubanskih cigara i dosta fotografija koje ilustruju visoko sofisticirani stil ovog predsedničkog para. 
Nas dve krišom opipamo meki kašmir izloženog Titovog crnog kaputa i vratimo se, polurazočarane u ono društvance da pričamo o utiscima, a Oli, Kubanka koja živi u Novom Sadu, ispriča kako je Fidel Kastro imao uvek isto odelo - vojnu uniformu, ali da je bilo vidljivo da mu je ono, od najfinijih materijala skrojeno. Ovaj dugometražni govornik, naime, nikada nije dopuštao da se vidi da je on ljudsko biće. Recimo, kada bi, za vreme svojih logoreičnih seansi, ožedneo i posegnuo za čašom vode, kamera bi tog trenutka promenila kadar, a vratila bi se, kad su kapljice vode potpuno nestale sa predsednikove brade. Malo se, takođe, znalo o njegovoj supruzi, priča se da je mnogojebac i njegov privatni život bio je obavijen velom tajne.
Uporedim to sa uglađenim, savršeno odmerenim "predsedničkim parom". Jovanka je zaista bila par , predsednikova supruga sa punim radnim vremenom. Postoji čak i monografija o privatnom životu Tita i Jovanke, našla sam je, prilično ofucanu, pocepanih stranica, jedne noći studentskih dana na tezgi Bajlonijeve pijace. Monografiju je radio Ivo Eterović, njihov privatni fotograf, a monografija se zvala Njihovi dani. Genijalna knjiga. Šteta što ne znam gde mi je. U toj su knjizi, dakle, opisani intimni trenuci Tita i Jovanke - Jovankin toaletni stočić, Tito kuva kafu, Tito pliva u bazenu, pegavih leđa, Njihova spavaća soba, njihova mala svađa u lobiju rezidencije...Fotografije prati neviđeno poltronski tekst autora. Sećam se posebno bizarnog poglavlja o tome kako je Tito u lovu ustrelio divljeg vepra    ( ili već neku drugu jadnu životinju),  pa je dao da se od njegovih zuba napravi nakit, koji bi savršeno išao uz Jovankino lovačko odelo. U poređenju s Kubancem, zaista ekstravagantno.
Tito-jovanka12

 U sećanje mi dolazi slika: ja se upinjem, na tatinim ramenima, ispred Osnovne škole "Branko Radičević" da uhvatim taj trenutak: Jedna bela rukavica elegantno maše iz crnog automobila, druga počiva na mekom krznu bele pudlice, koja se lenjo gnezdi u krilu crnih, od fine tkanine skrojenih, predsednikovih pantalona. 
I onda se setim aktuelnih srpskih političara. Oni su se uprli da nam se pokažu u svojim,  više nego ljudskim obličjima. Većinu smo ih videli u alkoholisanom stanju, raspojasane i oznojane, kako merače uz trubače ili harmoniku,  a mnogi od njih se laćaju i mikrofona, videli smo zaljubljenog Mrkutu, urađenog Velju, natripovanog Borisa.
Velja_colja
Videli smo Tomu kako leži na krevetu, ogrnut sakoom, a iz zadignutih nogavica mu izviruje siva čarapica u crnoj muškoj cipeli. Videli smo mu i oskudno pošumljena prsa i bradavice, dok ga  medicinsko osoblje ladnim stetoskopom pregleda tokom one farse sa jajima. I Borisovu smo atlet majicu videli i masivne mu mišice. Videli smo njihove bradavice, čarape i dlake i treba da nam je jasno: ovo ovde, ova društvena tvorevina u kojoj živimo, da je to njihova spavaća i dnevna, njihova kujna i njihovo kupatilo!
Nikolic-1
Onaj ko odavde ode, neka mu je srećno, nek ode i nek se ne okreće, a onaj ko ostane, neka preživi neoštećenih živaca i uma. 
Držimo se zajedno, to nam jedino preostaje. Sagradimo naše Nove domovine, kako je to promućurno rekao moj brat.

 

Sinoć, na žurci

Sinoć, na žurci

stajali smo na balkonu, u polumraku
prijatelji i poznanici
Mladi službenik
lokalne samouprave
malog mesta u Vojvodini
je rekao
da su džakovi sa glasačkim listićima
stajali po hodnicima opštine
napušteni
neprebrojani
nevažni
balkon je lebdeo
odvojen od zgrade
ostrvo u praznom prostoru
ušla sam u sobu
ljudi su pričali i pili
izula sam baletanke
i zgrabila kiflicu
skočila sam na bračni krevet
i sela na ćebe.
pričali smo veselo
žvakala sam kiflicu
a posle na ogledalu 
skidala zrnca maka sa zuba
jedni drugima smo lepili tetovaže iz žvaka
neko je počeo priču o porođaju
drug nije hteo da sluša
bilo mu je strašno
nije znao 
da se otvorenost vagine
meri prstima
onda je drugarica rekla
"ja sam oždrebila dve kobile
oprasila jednu krmaču
i otelila jednu kravu"
Drugarica je odrasla na selu
Išla je u poljoprivrednu školu
šest godina jahala je jednu kobilu.
Neko je pitao
"Zašto si jahala kobilu,
 a ne konja?"
 "Pa nije bilo" - odgovorila je.
i još je rekla:
"gledala sam kako se veštački osemenjuje krava.
To nije nimalo glamurozno.
Kad osemenjuješ kravu, koristiš seme iz kanistera
i veliku pipetu."
Ja sam ustala s kreveta i otišla u hodnik
Stala sam da pričam sa nekim ljudima
odjednom
iz mene
ispao je dinar
a zatim još jedan
postala sam koka
koja nosi dukate
dinari sa kreveta 
zalepili su se za moje oznojane butine.
u sobu je ušao mladić
skinuo se u gaće
rekao je: ja sam egzibicionista
drugi su potvrdili
on se uvek skida
to radi godinama
uvek u isto vreme
na žurkama.
Muzika je bila sve glasnija
pio se absint.
Bila sam umorna
krenuli smo kući.
Okrenula sam se na vratima
u hodniku je stajao
egzibicionista u gaćama
imao je kikice
i karmin na usnama.

Žena ljuta

Sklanjajte se s puta, ide baba ljuta! - uzvikivali smo, tek otkrivši rimu, kao mali, loptajući se na ulici.


Uđem u biciklanu, da parkiram bicikl, kad, iza mene, glas: Ne!  Ne možete tu, to je mesto za motore! 

Okrenem se, kad žena na skuteru, ljuta kao ris. Ima kacigu na frizuri, što je čini veoma malo dostojanstvenom. 

Zaista? Nisam znala - kažem joj sasvim iskreno.

Žena počne da mi pridikuje, kako je tu mesto za motore, a tamo, desno, mesto za bicikle.

Ja kažem - Čudno,  tu sam parkirala celo prošlo leto, da, bilo je i skutera, ali nisam znala da je to pravilo u ovoj biciklani.

Nemoguće! - poviče ona - Ja tu parkiram poslednjih 15 godina, niste vi tu parkirali!

Parkirala sam.- kažem joj mirno. 

Ona ponovi - Nemoguće!

Ali ja sam tu zaista parkirala celu prošlu sezonu - ponovim sad ja njoj, dok mi krv kreće u glavu.

Nemoguće! - kaže ona opet i zapreti mi autoritetom: Tako je odredio predsednik kućnog saveta!

Odjednom, postanem i ja besna, besna što mi pristupa tako neprijateljski i što me praktično optužuje da lažem. Postanem besna zbog te situacije, zbog njene nemogućnosti da bude dobronamerna, besna što me je za manje od minute dovela u stanje besa, što mi se stegnuo želudac, što mi je zagadila misli, što sam poželela da je raspizdim iz sve snage, da joj zavrnem ruke, da joj čekićem rascopam glavu, da joj u ta lajava usta uguram prljavu krpu, da je uhvatim za kosu i tresnem o betonski zid, da je zgazim, da je udaram iz sve snage dok je... dok je ne ubijem. Dok je, jebote, ne ubijem! 

Za samo nekoliko minuta,  od vesele biciklistkinje, postala sam ubica. 

Skupim svu svoju pasivnu agresiju,  pa joj na to sa ledenim osmehom, blago izafektirano, najslađim glasom kažem:

Pa mora da sam ja onda pogrešila. Mora da sam to sanjala.

Onda joj ljubazno pridržim vrata od ulaza i velikodušno je propustim u lift. Ona me i dalje neprijateljski gleda, uđe u lift sa još nekim ljudima, zatvori vrata i ja je čujem kako im govori: Ona je celo leto tu parkirala!

Čujem vas! -  viknem joj u metalna vrata.

Kad se lift vratio, uđem, stisnem dugme za treći sprat. Pogledam u ogledalo, a tamo lice, stisnutih usana, bezličnih obraza, ohlađenog pogleda. Lice ubice.

Sklanjajte se s puta.

Neka ću baba biti i ja

Stiglo je proleće, otvorena mi terasa i ponovo čujem baku, čija je terasa naslonjena na moju.Nisam je nikad videla, ali sam videla ženu koja svakog dana dolazi i brine o njoj. Baka puno priča.Priča o svemu, uglavnom se priseća, ili komentariše ono što vidi na televiziji. Glas joj je pomalo nazalan, ton ujednačen, monoton.Baka je nervozna. Često se žali na ovo ili ono. I onda govori: Anđo, pa što si mi ovako namestila ovo! A onda se strpljiva Anđa pravda i umiruje je.Baka ima pogan jezik, često opsuje, sočno i glatko. Priča o ljudima i događajima.Recimo, ispriča kako je pevala u horu, pa kako je ona išla prva, a za njom ceo hor, kad su se postavljali u horsku formaciju, pa kako je to bio veličanstven nastup u Radio Beogradu, pevali su Rukoveti. Ili priča o crnkinji koja je rodila crnče, naglašavajući crnkinja onako kako govore oni koji su živeli u ono vreme kad su crnci bili potpuna nepoznanica, ili o tome da li je Čeda drogeraš ili ne. Baba je Vojvođanka, naslućujem, od  autonomaške fele. Na terasi ima čuvarkuću i muškatle. Anđa ih redovno neguje i zaliva i tada se sretnemo i javimo jedna drugoj. Pretpostavljam da je baka slabo pokretna, jer se nikad ne pojavljuje na terasi.Baka, takođe, često i kašlje.Možda puši, a možda kašlje od ležanja. Ja ponekad brinem za baku. Jednom sam je čula kako zapomaže. Napeto sam se priljubila uz staklo koje nas deli i pažljivo slušala kako bih procenila da li da preskačem sa terase na njenu, ili ne. Anđa je kasnila, a baka je pala sa kreveta jer je htela da dohvati telefon. Baka je kukala ceo dan i prepričavala šta joj se desilo. Ponekad, razmišljajući o njoj, pokušavam da zamislim da sam i ja prikovana za krevet, da mi se čitav život odvija u četiri zida i da mi dolazi samo jedna osoba, da mi pomogne da tu živim. O čemu bih onda razmišljala, o čemu bih pričala? Sigurno bih i ja prepričavala svoje priče iz mladosti. Kako sam, recimo, putovala motorom na more, ili kako su me nosili na rukama u gej klubu, podižući me visoko, kako bih nogom dodirnula plafon i time potvrdila superiornost svoje  pozicije moćne feguše u svom gradu. Ili kako sam se, gladujući u Beogradu na studijama, sa Ksenom noću šunjala po pijaci na Zelenom vencu, u potrazi za ostacima hrane. Ili kako sam osamdesdevete, krišom spavala u kasarni u Kerestinecu kod Zagreba, na podu vojničkog društvenog kluba, skrivajući se od noćnih patrola, a onda zorom, pre jutarnjeg postrojavanja, bežala preko livada, da me ne uhvate. Pa onda, kako su me vijali pobesneli Grci na ostrvu Santorini, jer sam sa nekim tipovima maznula čamac i odvezla se na pučinu.Kako sam se motala po prijemima u Ambasadama, u društvu raznih visokih zvaničnika...kako sam živela u gradu koji je bio bombardovan i u zemlji koja je bila u ratu...

Ko zna šta će biti kada budem baka. Kada zamišljam svoju starost, zamislim sebe ili kao one vitalne kratkokose babe iz nordijskih zemalja, koje planinare i u sedamdesetoj sedaju na bicikl i odlaze u Indiju, ili kao buckastu englesku babu, britkog jezika i pameti, ciničnu i duhovitu. A možda budem i neka od onih opičenih, prešminkana, odevena u animal print i zlato, ili ona infantilna, sa kikicama, čipkom i karnerićima.

 Neka ću baba i ja biti, sasvim drugačija od mojih baba i svih ovih današnjih.

 

Intervju 1

Napokon sam počela da sprovodim u delo jednu svoju zamisao, a to je da napravim intervjue sa svojim prijateljima i ljudima koji su mi važni, a koji to žele, naravno. Ovo je ispala “ruke u vis” abeceda, lična abeceda Rajka Božića, u ovom trenutku, u ovoj noći. Uhvatila sam ga na prepad, nije imao puno vremena za razmišljanje.Posle mu nisam dala da koriguje. Primetićete da smo dva puta obradili slovo K.To smo se zajebali.E, da. Nisam mu ja sugerisala da pod T stavi mene. Sam je tako hteo. Dobro, možda sam ga malo značajnije pogledala kad smo došli do tog slova.
Saznajte zbog čega Rajko ne može da govori o Fejsbuku, zašto je dupe za njega najveća antropološka misterija i ko je vrteo najbolje video spotove u njegovom detinjstvu.

A  Albanija. Interesantna zemlja. Precenjena i potcenjena.
B  Baka, stara Bačvanka koja je bila deo naše porodice tokom mog detinjstva na selu.
C  Crno. Bilo mi je omiljena boja u ono doba kad se imaju omiljene boje, trebalo mi je vremena da shvatim da crno ide uz roza, ne uz belo.
Č  Čeda.Teško je reći šta mi Čeda znači danas, ali neke stvari smo svi videli.
Ć  Ćiki. Dobar drugar.Odavno se više ne družimo, ali to nam ne smeta da pričamo kad god se sretnemo. I sami znate da to nije čest slučaj.
D  Dupe. Dupe je jako važno. Jedna od najvećih antropoloških misterija za mene je naš odnos pema dupetu.Mislim da ne postoji kultura u kojoj se dupe ne omalovažava. Idi u dupe, dupe tvoje, smartass, you asshole. A u stvari bi to trebalo da bude, na primer kao : on je neko važno dupe tamo, kao u : on je neki važan kurac tamo.
DŽ Uvek sam voleo dž. Kao u Džad Lou, Dževad Nimani ( otac Zane Nimani i kosovski socijalistički funkcioner), Džilbert i Džordž, Džastin Timberlejk, Pendžab, Dželalabad, džet – ski...,  ali nemam nikakvu posebnu asocijaciju na dž. Ili možda imam- Džudo. On me jednom provozao u spid botu.Nije mi uopšte rekao da će da luduje. A bili su i njegov konobar i negova devojka, ne znam dal su oni znali. Ne znam kako smo uspeli da ostanemo u čamcu za tih petnaestak minuta. Izveli smo sve što se može izvesti na Dunavu ispred Štranda, osim prevrtanja u vodu. Super iskustvo. Hvala mu.
Đ  Đava. Nije lako pričati o Đavi. Ona je jako velika. U mom životu, baš jako velika.
E  Engleski. Iako sam kao klinac imao taj strah da neću naučiti engleski, jer smo mi u školi učili ruski, a privatne časove niti je imao ko da daje, niti bi on došao u obzir kod mojih roditelja ( to se tada smatralo luksuzom koji ne pristoji nama, seljačkoj deci), nekako sam ipak uvek u sebi znao da ću ga jednom naučiti. I naučio sam ga sam, ne znam kako. Ponekad više volim da pričam na engleskom, posle seksa, recimo, kad sam s nekim prvi put.
F  Fejsbuk. Ja sam verovatno previše na Fejsbuku, da bih mogao o njemu da kažem bilo šta osim toga.
G  Grad. Grad je pre svega Novi Sad. Iako ponekad nisam siguran da li je Novi Sad grad. Grad je London, grad je Njujork, grad je Madrid, grad je Berlin, Amsterdam, Meksiko Siti, Pariz, Beograd, naravno. Ali Novi Sad i London, pre svih. Žao mi je što se ipak, ni u jednom od ta dva, nikad neću osećati sasvim kod kuće.
H  Hrana. Hrana je važan deo mene, mog života, moje ličnosti. Ne umem to da objasnim, nije stvar u prejedanju, ali ne bih mogao da kažem u potpunosti ni da je u prefinjenosti ukusa. Možda mi je sve to toliko i uzbudljivo, zato što ne razumem. Kao kod onog Danca Goldipaja, koji piše muziku za robote budućnosti, odnosno za super komjutere, za veštačku inteligenciju. On kaže:  mi smo dužni, kao vrsta koja stvara sledeću, inteligentniju vrstu od sebe, da stvorimo umetnost za nju i da je na taj način, uslovno rečeno, oplemenimo. I onda on kaže, a šta će biti odgovarajuća umetnost za veštačku inteligenciju, višu od naše, šta će za nju biti uzbudljivo. On kaže ono što ne razumeju, kao što su osnovne velike teme u umetnosti koja nas uzbuđuje, ono što ne razumemo. Život, ljubav, smrt...I onda on kaže za super kompjutere budućnosti, za veštačku inteligenciju višu od naše, umetnost će biti ono što ne budu mogli da skeniraju. I na osnovu te teorije, Goldipaj piše muziku za robote budućnosti. Još nisam uspeo da se dokopam nekog snimka, ali mi se ideja sviđa.
I  I u tabletama. Decvatajkolmedisin.
J  Jebanje. Citiraću Tanju: najbolja moguća reč za jebanje.
K  Karte. Svi traže karte. Ok, skoro svi. Oni koji su ih zaslužili, obično ne traže. Nije prijatno biti kondukter u ovom autobusu.
L  Lajk. Zastrašujuće je kojom brzinom se promenilo značenje jedne tako svakodnevne reči. Tu se, zapravo, vidi koliko tehnologija danas dramatično menja naše živote, u leksici.
K  Komna. Stari drug. Najviše voli sa mnom da priča, o stvarima o kojima ja ne volim da pričam s njim. Irak, Iran, Irija...
LJ Ljubav. Ne bih o ljubavi.
M  Mama. Moja mama i ja se ne slažemo baš najbolje. Zato što ličimo. Ali, ok, razumemo se, do neke mere.
N  NVO.  Kad u Srbiji postoji opšti konsenzus o nečijoj krivici, to verovatno znači da u njemu ima nešto vredno čuvanja.
NJ Njami Njami. Vodeno božanstvo sa reke Zambezi. Oglašava se kroz Viktorijine vodopade. Prevrnuo sam se na raftingu u jednom brzaku, nedaleko od vodopada. Dva puta zaredom povukao me je vir, a odmah posle toga zamalo se nismo olupali o stenje. Uzbudljivo iskustvo, ne bih ga ponovio.
O  Ostoja, moj brat. Zanimljiv  je naš odnos. Ako mu tražim da mi pozajmi 5 kruna, neće mi dati, teraće me da ga molim satima, svađaće se sa mnom, držaće mi predavanja, neće mi dati. Ako mu tražim da mi pozajmi 5000, daće mi bez reči. Rekao sam krune, umesto dinari ili evri, jer mi je nekako bilo neumesno da pričam o pravim iznosima.
P  Program. Obojeni program. Možda prvi pravi koncert na kojem sam bio. Posle sam zalutao i pokušao da se otarasim muzike. Srećom, opametio sam se. Posledice su ipak ostale. Ponovo sam počeo da slušam Program, negde na prelazu u novi milenijum, koji je meni stvarno doneo mnogo novog. Uključujući i prijateljstvo s Kebrom. To je jedno od važnijih dostignuća u mom životu.
R  Rajko. Rajka svi znaju. Čini mi se, nekad, bolje od mene.
S  Srbija. Ako sam ovde, onda mora da mi bude važna.
Š  Šajkaš. Selo u kojem sam odrastao, više ne postoji.
T  Tanja. Iskreno, nisam siguran da li je mi svi više volimo zato što je dobra i zanimljiva, ili zato što ne ume i neće da sakrije svoje slabosti.
U  Udbine ili Udbina, neki toponim iz rata u kojem sam bio. Neka kasarna ili aerodrom.Topusko,  Sisak, Glina, Petrinja, Dvor na Uni, Maja, Vrgin Most, Gospić, Lički Osik, Željava, Borongaj, Branimirova, Maršalka, Vasilgaćeša...sve su to neki ratni toponimi. Ne želim tamo da idem.
V  Video. Ja nikad nisam imao video.potpuno sam preskočio taj deo. Za mene je to bilo dosta frustrirajuće, jer smo mi bili generacija video spotova. A već dosta ljudi na selu je imalo video, da ne govorim o gradovima. Sastanak bez dnevnog reda, nedeljno popodne iz zagrebačkog studija, koje je vodio Saša Zalepugin, uvek je imalo super video spotove. Sećam se jedne emisije, Dejvid Bouvi, Modern lav, Kim Karns Bet Dejvis ajs, Adam Ant, Princ čarming...jednom su čak pustili i PIL, Dont ask me.. Mnogo godina kasnije, ja sam sa nekom ekipom imao emisiju na TV, u kojoj smo puštali spotove. To je bila potpuna katastrofa. Mislim da im je krenulo kad sam ja otišao.
Z  Zaboravio sam Bojana. On je lik koji u mojoj abecedi ne sme da bude zaboravljen. Mislim da smo jako mnogo naučili jedan od drugog, ali, u poslednje vreme, uviđam da mnogo toga i nismo naučili jedan od drugog.
Ž  Žene. Žene su važne u mom životu. Uvek bile. Alek, Zo, Sanja, Maja, Mira, Nada, Vesna, Zaga, Hedvig...

Dijalog 8

Dragan: Taco!
Tanja: nmmmn
Dragan: Taca spaaaaava. Luduje mjesec.
Tanja: mmmnnnmmm
Dragan: Ustaj Tacnice! Taco! Diži se rozbratno!
Tanja: Eo ček  sao mao nnmmmnnn
Dragan: Ustaj Taco šaranova beretko! Pa da li to znači somova zaručnice da ti još uvek spavaš! Pa tvoj zaručnik som će se jako ljutiti! Znaš da on ne voli kada ti dugo spavaš, posebno od kada te je uhvatio kako štrikaš beretku za šarana!
Tanja: Joj Bobane! Kako je teško ustajati kad si u depri.Depra je baš vezana za horizontalni položaj.I ćebe preko glave.
Dragan: Iju Taco kakva crna depra! Depra ti je Taco duševna lepra! Ja depru ne poštujem uopšte.Dok, recimo, melanholiju cenim.Ona može biti plemenita.
Tanja: Tako je Bokane. Moram se iščupati iz čeličnih kandži depre.Ajde, brzo, daj! Daj nešto! Pomagaj Bobo skupocena robo!
Dragan: Pa čoveče Taco, moramo ti kupiti vocoder!
Tanja: Imaš moju pažnju Bobane! Joj Bobane, Bobane, ćilibaru mali! Šta je to vocoder!
Dragan: Pa to je ona sprava koja ti modulira glas da pričaš ko robot! To je nešto što jedna otmena dama treba da drži u svom neseseru! Kupimo ti vocoder, pa ti kreneš na pijacu i onda tamo kažeš: Mo lim vas ki lo šar ga re pe! Ili: Dva pa ra pi le ćih no ži ca i bu bac za su pu! Jel vam go rak pa tli džan! Jao Tacnice zimska, ala bi to bilo dobro!
Tanja: Ili, uđem u soliter pa se vozim liftom, gore dole. A kako neko uđe a ja kažem preko vocodera: Do bar dan! Do bar dan! Na ko ji će te sprat! Da nas je baš lad no! Ka žu da će bi ti sne ga!
Dragan: Ili, kad ti dođe frajer, pa legne na tvoj klik klak, a ti odeš u toalet kao da se malo središ, a u stvari, da staviš vocoder ispod majice. I onda uđeš, podbočiš se, napraviš zavodničke oči i kažeš mu: Je si li za ne ko me ze?  Ahahahahah! jao Taco, vrućinice!
Tanja: Jao Boco kako bi se frajer začudio!  Kako bi to bilo smešno, Bobane! 
Dragan: Bilo bi smešno! A još bi smešnije bilo kad bi rekla frajeru da ideš samo tu nešto, a onda se za par minuta vratiš kao kiklop! 
Tanja: Ahahahahahhahah!  Presmešno Boko, rode moj!
Dragan: Presmešno Tako, rode najrođeniji!
Tanja: Jao Boko, rođo rođeni! Ti si moj aspirin za depru! Evo nemam je više! Spasao si me, RODE! Evo, ustajem iz kreveta iako je dan siv, a perspektiva mutna!
Dragan: Diži dupe Taco, robote! Situacija je siva, ali ti si živa! Idemo, kiklope! Zakorači radosno u novi dan! Čekaju te dogodovštine neviđenih razmera!
Tanja: Hvala ti Boco, ti si moj Bocomicin, moj Bozak, moje zdravstveno i penziono osigranje! Ti si moj joie de vivre, spiritus movens, elan vital, spiritual guidance, alfa i omega, topla supa za moju smrznutu dušu!
Dragan: Taco dušo Taco mori otvori mi vrata! Otvori mi Taco vrata, da ti dam dukata!
Tanja: I mama i tata daće nama dukata! A šta će nam dukati, kad ćemo se voleti Boco jaaa iii tiiii!
Dragan: Taca i ja , dva oznojena anđela!
Tanja: Anđeleee Anđeleeee istina nije da nešto krijem otebeeee! 
Dragan: Kriješ kriješ nešto kriješ, ne bi ne bi ne bi smeo jer te niko niko nije kao jaaaa zavoleooooo
Tanja: Volela sam volela volela sam gaaaa čekala sam čekala srce da mi da!
Dragan: Srce je moje violina što ga diraš kad ne znaš da sviraš!
Tanja: Ju Boco, otišli smo u rural!
Dragan: Jesmo Taco, baš nas gledam. Brzo u urban!
Tanja: Zavijmo brzo urbani turban!
Dragan: Evo, ja zavio. Ti?
Tanja: I ja. Ajmo sad.
Dragan: Ajmo.  

Voli idiota svog

Bilo je to u doba procvata mog puberteta, kada se već naziralo da ću se, za prikrivanje ogromne nesigurnosti,  služiti tehnikom ekscentričnog i često ekscesnog ponašanja. Nisam odabrala put arogancije i samouverenosti, iako moja pojavnost može delovati tako,  već put seoske budale.To je bio pametan izbor. Ja sam želela da budem voljena, a ljudi vole budale. Pred njima se opuste i mogu i oni da budu budale. Kada bi samo svet bio sastavljen od više onih što grle budalu u sebi, nego onih što vek provedu ukočene trtice, u strahu da ne ispadnu budale! Al fakat jeste, a malobrojni to znaju, da je ličnosti koja se razvija, potrebno da povremeno bude budala.

I tako, cvetao je moj pubertet, u doba procvata samoupravljanja, beharom fanatičnog pobunjeništva nad nepravdom i osatlim stvarima koje su uznemiravale moj slobodarski duh. Dete sam čoveka – zvede, koja greje, svetleći milonima kilometara daleko ispred nas i žene - prirodne snage. Danas uviđam koliko je okruženost konceptualistima delovalo na moj kasniji razvoj. Ipak, jednako koliko je na moj razvoj uticala porodica, uticalo je i moje društveno okruženje. Uvek sam bila naklonjena društvenom životu i bila sam dobro prilagođena. Aktivno sam u njemu učestvovala, kako u školi, tako i u ulici. Bila sam dete Jugoslavije sedamdesetih, dakle, srećno dete. Dete koje nema, ali stvara.Ja sam bila  Titova pionirka i omladinka, potpuno napaljena na tekovine narodno - oslobodilačke borbe. Koliko sam, kada sam na naslovnoj stranici ilustrovane politike ugledala fotografiju devojke u uniformi, bila oduševljena i uzbuđena! Žene mogu da idu u vojsku! To je me otkrovenje prilično zapalilo,  snatrila sam kako sa punoletstvom opasujem kožni opasač oko es-em-be uniforme i brzinom munje u stavu mirno, prebacujem M-48 o desno raaaaa- me! Tih me je godina, u velikoj meri zaokupljivala odbrana zemlje i tekovina socijalističke revolucije. Tada sam bila patriota i jugoslovenski nacionalista. Tada, i više nikad. Nekoliko godina kasnije, proživela  sam svoj military dream. Isticala sam se na časovima obrane i zaštite, pa sam dogurala do takmičenja na kojem sam bila najbolja u rasklapanju ručnog bacača. Takođe sam bacala lažne bombe, gađala u metu bojevom municijom i trčala po livadama noseći u nosilima ranjenike sa čalmama na glavama. Igrala sam u tom pozorištu socijalizma i to sam, tada, volela. 

Bila sam uglavnom poslušno dete, odličan đak, poštovala sam autoritete. U kući sam, pak,  bila  tvrdoglava, znala sam da se zapizdim i isteram svoje.  Međutim, jedno nisam uspela da postignem: nisu me pustili na radnu akciju. Kada su se moje drugarice i drugovi iz razreda vratili iz Slovenije sa ORA,  neki od njih i sa udarničkim značkama, sa iskustvom  pevanja oko logorske vatre i prvih poljubaca sa slovenačkih gradilišta, ja sam, puna zavisti, slušala njihove priče, zamišljajući sebe u svim tim situacijama, sa svim tim postignućima.

 E, sad da se vratim na temu, ponela me digresija. Dakle, takva, buntovna, u jeku puberteta, posvađala sam se sa roditeljima, boktepita zašto, demonstrativno otišla u svoju sobu, uzela crni tuš i četkicu i na  spoljnom zidu zgrade napisala velikim slovima: JA NISAM IDIOT!   Iz ove perspektive gledano, to je bio moj prvi status na wall-u. Međutim, efekat je bio poražavajući. Pokunjena u svojoj sobi trpela sam ponižavajuće komentare prolaznika ( a neee, nego šta si), a u javnosti sam se pravila ponosna i čvrsto stajala iza svog stejtmenta. Posle nekog vremena, zamazala sam natpis belom farbom, al sam ostavila pokoje slovo, enigmatike radi, a i čisto da ne odustanem potpuno od sebe. 
Idiot3

I, konačno, da pređem na stvar. Naumila sam, dakle, u ovom tekstu da napravim popis situacija u kojima sam bila budala ili idiot. Navešću samo markantne primere, jer bi u protivnom, popis bio mnogo, mnogo duži. Dakle, ovako:

 Jednom, kad sam bila mala, tata me je vodio iz obdaništa kući, jednom rukom držeći moju, a u drugoj je, naravno, držao knjigu. Sklonost ka čitanju u hodu sam od njega nasledila.Dakle, vodi on mene trotoarom pored kuća, a ja,oduvek radoznala i sklona kojekakvim eksperimentima, zatvorila oči, da probam kako je kad ne vidim. I išla sam ja tako žmurećki, uspešno, dok nisam raspizdila u zid koji je bio malo izbočen u nizu kuća. Tata je, u šoku, vikao na mene, dok mi je iz razbijenog nosa liptala krv.

 Jednom sam, u pubertetskim godinama, izašla iz bazena, okliznula se i tresnula. Bilo me je jako sramota, pa sam ustala i namerno padala i ustajala još tri puta, da bih pokazala kako je to neka moja fora i kako ja to baš tako hoću. Praćena podsmehom, sva izubijana, al dostojanstveno uzdignute brade, povukla sam se žurnim koracima. 

 Jednom sam se, u Starom gradu na Hvaru, smuvala sa nekim Tonijem, dalmatincem. Ljubakali smo se u seni crkvene porte. Malo smo se ljubakali, a malo virili kroz prozor, da vidimo šta rade popovi noću u svojim odajama.On mi je, ne znam iz kog razloga, sve vreme podmetao svoju bradu u usta. Iako mi je to bilo čudno, šta sam o mogla, sisala sam mu bradu. Sutradan se pojavio na plaži sa modrim podlivom i rekao vidi šta si mi napravila! Umrla sam od blama.

 Jednom sam, u hodniku Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, glumeći jako kul ribu, prošetala kroz prepun hodnik sa haljinom upasanom u gaće, sa zadnje strane.

Jednom sam se zacopačila u nekog starijeg tipa.Ukazala mi se prilika da slavim Novu Godinu kod prijatelja gde je, navodno, trebalo i on da se pojavi. Htela sam da zasijam u punom sjaju, da mu budem što lepša. Odlučila sam da napravim malo temeljniji piling lica. Sedeći u kadi, manijakalno sam trljala čelo grubim frotirom i nisam ni primetila da sam preterala. Dočekala sam tu Novu Godinu šišlkama skrivajući bolno, odrano čelo, a on se nije ni pojavio.

Jednom sam se usrala u autobusu na relaciji Beograd - Novi Sad. Popila sam, pre putovanja, u studentskoj menzi neki egzotik sok i protrglo me, a nismo još ni izašli iz Beograda. U agoniji sam provela ceo put, mislila sam, izdržaću. Poklekla sam se dok je autobus pristizao u novosadsku autobusku stanicu. Po mene su došli mama, tata i komšija, jer je naš auto bio u kvaru. Klečala sam, usrana, na zadnjem sedištu komšijskog auta, licem okrenuta ka zadnjem staklu automobila, pokušavajući da sprdnjom sakrijem neviđeni blam.

 Jednom sam, kad su me pitali da dam izjavu za televiziju o nekoj konferenciji koju sam organizovala rekla: Mladi su lokomotiva našeg društva. 

Jednom sam, boktepita zašto, zalepila sebi veštačke nokte iz kineske radnje, nekim uzasno jakim super lepkom koji je bio prilozen u pakovanju. Zgrožena, gledala sam u svoje prste na čijim krajevima su se nalazile plastične pandže. Lepak je čvrsto prionuo. Upala sam u paniku, izbezumljeno ih čupala i grizla. Jedva sam ih se oslobodila.
Ovde završavam popis. Dobar je osećaj, napraviti takav inventar.

Ovaj tekst posvećujem svojim prijateljima koji vole priče o tome kako ja ispadam budala, a sad dostojanstveno dižem bradu i žurnim koracima odlazim u noć.
Samo_hocu_da_te_zajebavam

Pet dimenzija, ACTA stop i ranjene kobile

Probudio me telefon. Naglo prelazim sa one strane na ovu, slepljenih kapaka, slušam glas saradnice na jednom projektu, bivše finansijske inspektorke, ekonomistkinje, stručnjakinje za sivu zonu. Obaveštava me da je rezervisala hotelske sobe za nas koji dolazimo u Novi Pazar da predstavimo istraživanje o kretanju robe i ljudi između Kosova i Srbije.  Nedugo potom, javlja se Rajko, porukom koja glasi : E ? To je najčešća poruka koju dobijam od njega. On uvek pita: E?  a onda mu ja odgovorim šta radim i šta ima. Pozovem ga, čujem zvuk ulice. On je već u akciji. Šta radiš, ja reko evo, budjenje, kafa i to. On se već mota, hteo bi i kafu i doručak i nešto zdravo. Sve imam, kažem, dolaz vamo. Cedim mu grejpfrut i narandžu, onda jedemo slanine i leba, pijemo kafu. Dan je sunčan, ajmo napolje. On je poneo nekoliko super kul časopisa, plan je da idemo u grad, sednemo u kafić i čitamo ih.A onda ćemo, u tri sata, na Trg, da protestvujemo protiv ACTA sporazuma.
 Hodamo prema centru grada, sija sunce, vetrovito je. U Željezničkoj ulici nailazimo na mali bioskop 5D. Ajmo! Ulazimo, biramo neku snežnu avanturu, ženska nam daje one naočare, kaže držite se za šipku ispred vas, odlazi i pušta film. Mi se isprepadani deremo na sav glas i stežemo šipku, verujući u iluziju da se ogromnom brzinom vozimo kroz smetove, letimo sa litica i udaramo u neku burad. Nakon desetak minuta, raširenih zenica izlazimo na ulicu. Sretnemo neke tipove.Oćete na Trg na protest, pitamo ih, a oni kažu: pa mogli bismo doći, lepo je vreme.Novosađani - prokomentariše Rajko kiselo.
  Onda bazamo po radnjama, isprobavamo kape, mirišemo parfeme, razgovaramo sa prodavačicama o kvalitetu ovih ili onih artikala. Grad je prepun ljudi koji su zaposeli bašte, ne uspevamo da pronađemo nijedan slobodan sto na sunčanoj strani, pa odlazimo u Absolut. Vadimo časopise.Meni Rajko uvaljuje Economist, a on uzima mnogo interesantniji Scenario, magazin kopenhaškog instituta za studije budućnosti. Ja gnjavim neki tekst o Baraku Obami i religiji, nezadovoljna jer mi dosadno, pa krenem da se žalim kako hoću ja da čitam o trendovima, idejama i vizijama budućnosti. Rajko mi, da me otkači, nađe tekst o Šimborskoj i kaže mi da ćutim tu i čitam. To mi na desetak minuta drži pažnju, al ubrzo vadim Avonov katalog, koji mi je momak Avon dama poklonio na ulici. Nestrpljivo okrećem šarene listove, srčem moku sa šlagom, al mi i to dosadi, pa tražim da mi čita to što on čita.I tako, mic po mic, dođe 3 sata i mi krenemo na Trg, da vidimo šta će da bude i da podržimo našu stvar.
Odmah nailazimo na Nebojšu, on ponovljen u brzoj crnoj jakni, prepričava mi kako je kupio novu sofu za svoju preteranu dnevnu sobu.Prepričava temeljno i slikovito. Zovi da sedimo na sofi, kažem mu, obavezno, kaže on. Protestanti se polako okupljaju, tu i tamo sevne neka Anonimous maska i pokoji transparentić. Rajko uzima papir i olovku i piše: kurac acta i onda povremeno podiže taj papir u vis, naročito prema fotoaparatima.Onda smo se okupili oko Miletića, slušali govor, uzvikivali parole, potpisali peticiju, a potom smo se pridružili procesiji koja je krenula Zmaj Jovinom i Dunavskom i nazad.Ćaskam sa Brankom Parlić o psima i mačkama.Ona uvek u tašni nosi male paštete, da nahrani ulične pse.
 Rajko i ja se rastajemo, on ode s drugarima na čaj, a ja zaređam još po radnjama, jer tražim da kupim farmerice. Ništa mi se ne dopada, odustajem i krenem kući. Na Trgu sretnem Danu, pa sa njom, umesto kući, krenem na limunadu u Atinu. Usput zgrabim girice u Fudiju da ne crknem od gladi, do večere koju nam sprema Saša kod Nataše i Save u stanu. Dok sedimo u Atini i pričamo o korupciji i gadostima političkih partija na vlasti, setim se kako je Boža rekao kako mu se dopada što u  Atini  sede i mladi i sredovečni i stari i što se uvek čuje zveckanje escajga, kao da nije oskudica i Srbija, već srednjoevropski mileur dobrostojećih. Rastanem se od Dane, pokupim Rajka, energizovanog od teretane, pa pravac na večeru. Tamo uživamo u oradi i vinu sa otoka Krka, prepričavamo dogodovštine iz prošlosti, smejemo se do suza. Iako umorni od intenzivnog dana i pomalo cvrcnuti, Saša, Rajko i ja odlučujemo se da odemo do grada. Subota je, a mi mladi. U gradu mlitavo.Milo društvance u Izbi popadalo po kanabetima, vidim ja, neće baš biti opake divljačine. Svi se brzo razilaze, a Saša i ja odlučimo da se još malo pormuvamo. Uđemo u Kažte, izađemo kroz par minuta i pravac taksi stanica.Dosta je bilo, vreme je za spavanje. Tu je već bio i sitan sat. Na uglu kod Manga, ugledamo dve cure, na visokim štiklama, jedva hodaju, krive se i šantaju, oslanjaju jedna na drugu, kao ranjenici na povratku s fronta.I tu ja ne izdržim, priđem im i kažem kako pišem za jedan modni časopis i zamolim ih da mi kažu koja je njihova motivacija da obuju takve cipele. One krenu da se pravdaju kako dugo stoje, pa ih zato boli, inače nisu bile takve na početku večeri. Ali, one misle da su na tim štiklama lepše i ženstvenije i da zbog toga vredi trpeti taj užasni bol. Ipak, ako ih neko pojuri, kažu, izule bi se i trčale.Posle pitam taksistu dal misli da su te devojke lepše i ženstvenije, a on mi kaže da ne misli, da je njemu njih žao i da to ne razume. Ja često razmišljam o tim devojkama, što kao ranjene kobile hodaju gradom. Više puta sam videla kako se izuvaju i nastavljaju bose.
  Pokušavam da se  setim, jesam li ja nešto takvo u njihovim godinama trpela. Sva je sreca, bilo je to doba šljampavih prevelikih stvari i udobne obuće. Jedino čega se sećam je da sam besomučno trljala kosu sapunom da stoji u vis, da sam puštala nokte, a potom ih pažljivo sekla da bi moja nekoliko godina mlađa drugarica Hana mogla da ih zalepi sebi, jer je silno želela dugačke nokte, a nije mogla da ih pušta jer je svirala klavir.A sećam se da je jedna starija drugarica, pre nego što se ošišala na repove, uplela tanke pletenice i svima nam dala po jednu, koju smo mi lepile selotepom za svoju kosu, jer je takva bila moda. 
 Čudni smo mi, ljudi, a naročito žene.